Kasnila sam. Naravno da sam kasnila. To je tako uobičajeno za mene, zar ne? Mislim, uvek sam u nekoj žurbi i sve završavam u poslednjem trenutku, ali ipak nekako stignem. Mogu da zamislim kako sada izgledam. Obrazi su mi zajapureni, da, to mogu da potpišem. A kosa? O tome bolje i da ne razmišljam! I ovako ide na sve strane, a tek sada... Ponovo sam bacila pogled na sat i to me je još više unervozilo. Raskopčala sam dugme kaputa jer je temperatura počela da mi raste od ubrzanog kretanja. Kada sam konačno ugledala zgradu kako se nazire naišla je doza olakšanja. Znam da sam poslednja godina gimnazije, ali tamo su me stvarno previše tolerisali. Ne bi bilo lepo sa moje strane da večito kasnim, izostajem i posle tražim da mi neko to opravda. Povlačim velika teška vrata i trčećim korakom se penjem uz mnogobrojne stepenice. Javljam se devojci koja je dežurna. Svi me kao znaju, a niko me ustvari ne poznaje. To mi se stvarno više penje na živce. To stalno pretvaranje. Jedva čekam da odem iz ove škole. Da mogu da zopočnem novi život, da ga sama izgradim iz početka, bez ikoga da mi soli pamet i govori šta da radim. Zato i hoću da odem što dalje to bilo moguće! Dok mi sve to prolazi kroz misli stižem do najzabačenije učionice. To u stvari i nije bila učionica. Ali je bila prilagođena nama, muzičarima. Kao da je nama bilo potrebno mnogo prostora... Ali bila je to lepa učionica svi smo je voleli. Svega nekoliko klupa, sa strane klavir koji smo svi svirali, bio je obavezan. Na zidu se nalazila mala tabla sa iscrtanim notnim sistemom. Zastala sam na nekoliko sekundi da udahnem vazduh, a potom sam pokucala na vrata i povukla bravu. Proturila sam glavu napred uopšte ne razmišljajući koji je čas na redu. Da, bila je to biologije. Uvek sam se pitala šta će nama muzičarima biologija, ali dobro je, šta je tu je. Bacila sam pogled po učionici. Bilo je vrlo lako zaključiti ako neko nedostaje, bilo nas je svega troje teoretičara. Izvinila sam se profesorki i upitala sam je da li mogu da prisustvujem času. Podarila sam joj najlepši osmeh koji sam imala, tako da je omekšala i pustila me da uđem. Svi su me uvek tolerisali. To je jednim delom bilo dobro, ali sam se ja opet osećala da je to sve zbog mog života i svega što sam proživela. Na neki način su želeli da mi olakšaju sve. Nekada mi je to laskalo, a nekada jako smetalo. Ponekad sam želela da budem samo obična devojka ni počemu posebna. Stvarno je grozno kada si poseban po nečemu takvom. Ali, kada drugačije gledaš ti nisi uopšte poseban, to je jednostavno nesreća, što je još gore, jer te tada svi sažaljevaju, a ti znaš da je tako. Skinula sam kaput i sa pažnjom ga okačila na prilično oštećeni čiviluk. Sela sam na stolicu i počela da crtkam nešto po svesi uopšte ne obraćajući pažnju šta se zbiva na času. Svašta ti prolazi kroz glavu kada trčiš na putu do škole. Ugledaš neka lica i shvatiš da je nekome možda kao tebi. Da te neko možda razume i da nisi sam na ovom svetu. Jer, mene su mnogi pokušali da razumeju. Da, samo su pokušali, ali to je jednostavno nemoguće ukoliko sve ne to ne proživiš. Ili ja previše dramim. Ne znam šta je u pitanju. Svi kažu da smo mi, umetnici, nekako drugačiji. Slažem se. Uvek smo nekako izdvojeni, jedna grupa za sebe. Kao što i samo ime kaže, umetnici. Živimo za nešto što je drugim ljudima besmisleno. Živimo za muziku. Ali nama je to nešto najlepše...
Charmed World
Natali
(da da ko bi rekao da JA nisam znala šta je fejs?xD). Pre svega oa je jedna dobra osoba:)) (a možda i jeste) xD lepa je, slatka, a ono što mi se najviše sviđa jeste to što je perverzna xD Živoratka perverziva. Ona zna da volim onu izjavu: I sa podignutim i sa supuštenim... roletnama. Posle te izjave sam se 10 minuta valjala po parketu, zbg nedostatka tepiha xD
I još jedna dobra stvar je to što ti imaš tapih, pa te još više volim zbg toga xD volim te!
uživate, a posle kom