Svaki novi dan je priča za sebe. Nikada ne možemo znati šta nas očekuje, nikada ne možemo znati šta će se desiti u budućnosti,ali ono što je sigurno je da se sve gasi, pa čak I naši životi. Sve se na kraju poput sveće gasi. Takav je život. Surov, bolan, ali se valjda vremenom naviknemo na to. Naviknemo se da je sve prolazno, naučimo da živimo sa prazninom, ali, opet, neke stvair zauvek ostaju urezane u pamćenju.
Bio je to jul 2007. goine, dan k’o I svaki drugi. Vreme prelepo, ulice pune dece koja se veselo igraju. Celo prepodne proveo sam igrajuci se I gledajuci crtane filmove. Minut po minut na satu je tekao I doslo je popone. Dok sam u svojoj sobi gledao crtani, cuo sam zvonce na vratima koje uvek veselo zvoni kada neko udje. Znao sam ko je i brzo potrcao ka vratima vicuci: “Tata, tata, sta si mi kupio?’’ Smesio se na nacin na koji samo on ume, ali bilo je nečega čudnog u njegovom pogledu. Mama koja se jedva kretala sa stomakom do zuba nas je obavwestila da je rucak gotow. Svi smo prisli i rucali, a posle rucka sam sa bratom otisao da igramo igricu u sobi. Posle nekog vremena, dok se tata odmarao, pozvao je Veska I mene da nas poljubi. Kao po običaju, drsko sam mu odgovorio I nastavio sa igrom ni ne sluteći da će se kroz par sati ceo moj žćivot promeniti iz korena. Sada se kajem što sam bio tako neposlušan I drzak, ali nisam mogao da znam. Odlucio sam da se odmorim od izgubljene igre odem kod komsinice. Poljubio sam mamu I tatu, prepustio kompjuter bratu I brzim koracima krenuo kod drugarice. Igrali smo se na terasi I posle nekog wremena video sam oca kako ulazi u auto. Mahnuo sam mu sa suzama u ocima koje su dosle kao neki los predznak događaju koji je sledio. Nastawio sam da se igram, ali I dalje sam imao onaj cudni osecaj. Nakon sto smo drugarica I ja odgledali crtani, izasli smo opet na terasu gde smo posle kraceg perioda videli kako umesto tate iz kola izlazi moja mama sva uplašena I bleda. Kada sm ugledao teču na vozačevom sedištu, zno sam da nešto nije u redu. Posle dva minuta na vratima je upala mama, sva izbezumljena. Onaj njen topao I veseo pogled kao da je bio iščezao. Taj njen pogled bio je nepoznat za mene, bio je neprepoznatljiv. Odjednom sam bez razloga poceo a se tresem I placem. Pitao sam sta se desava, gde je tata, ali mama nije odgovarala. Gledala me je izbezumljeno ćutke, a onda napokon progovori. “Moraš biti jak.”-tešila me je sa očima punim tuge. “Šta se dešava?”-uzviknuo sam. “Reci mi.” “Denise, mama mora nešto da ti kaže.” Gledao sam je uplašeno, duze su mi se slivale niz lice. “Tate više nema.” Tišina je ispunila prostoriju, svi su sedeli ćutke, a onda se odjednom prostorijom prolomio moj vrisak. Plakao sam kao nikada do tada. Nisam znao . “Neeee! Zašto?”-vikao sam nesvesno. Nilo je sve gotovo za mene. Nista nisam video, nista nisam cuo. U tom trenutku srusilo se swe. Pao sam na pod I plakao swe jace I jace. Ustao sam I otiso sam do mame koju je tesio deda moje drugarice dok je ispijala secer I vodu. Bila je bleda tuzna, ali ni sa jednom suzom na licu. Ostala je jaka samo zbog nas. Prisao sam sav uplakan I nevino upitao: “Hoce li da ozivi? Ima li sanse? “ Odricno je klimala glavom dok sam ja I dalje plakao. Zagrlila me je jako I krenuli smo kuci. Na vratima je stajao moj mladji brat sav uplakan. Saznao je. Otrcao sam do kola gde je moj teca na sedistu plakao i seo u auto. “Vodi me kod tate. Hocu da ga vidim. Vi me lazete, on je ziv.”-vikao sam. Ćutao je I bledo me gledao. Uzeo me je u naručje I odneo kući dok su se niz moje lice slivale suze. Ispred vrata sam cuo glasne jecaje moje mame kako govori nani: “Ostala sam sama. Njega nema.” Sve veći I veći broj ljudi je dolazio. Tesili su moju majku, a mene ohrabljivali recima: ‘Cuvaj majku. Ti si sad glawa kuce”. Te reči nikada neću zaboraviti. Vise nisam mogo da izdrzim. Izasao sam napolje bos, uplakan, slinav, aljkav…Tuga koju sam osecao je bila neopisiva. Isao sam bez imalo snage ulicom kojom su prolazili ljudi. Na svakom cosku sam zastajkivao i glasno jecao. Svima sam govorio da nemam tatu. Ljudi su me gledali sa sažaljenjem, dok sam ja krio pogled. Nisam mogao nikoga gledti. Neki ljudi su me odveli kuci I tog trenutka na vratima su ostale moje. Nisam želeo da se ponašam kao ostali. Nikada bolje nisam glumio, a od tuge bi se ubio,nikad nisam bio veedriji, a sve je bilo tako crno. Jedan momenat I unisti ti bas sve! Cele noci nisam spawao. Nikad tako nisam cutao, a reko toliko puno. Brzo je dosla I sahrana. Sedeo sam u kapeli sasvim smiren I tesio se da moram zbog mame da budem jak, ali nisam više mogao da izdržim. Kada sam ugledao nekoliko muškaraca kako nose kovčeg sa telom moga oca I krst sa njegovim imenom I prezimenom, osećanja su me preplavila. Bilo je previse. Izgubio sam kontrolu I počeo da plačem. Trčao sam ka kovčegu, vikao, lupao. Neki čovek me je uzeo u naručje I izneo iz kapele kako ne bih naneo sebi još veći bol. Toliko sam suza prolio, toliko sam patio. Kada sam video mamu kako dolazi sa tetkom I nanom sabrao sam se, ali ne zadugo. Odjednom cuo sam reci moje mame koja je jecala. Te reči će mi zauvek ostati urezane u poamćenju hteo ja to ili ne. Dobio sam opekotine koje su bile pune gnoja nakon toga kao ziwa rana! “Idemo, Slobo, kuci. Cekaju te deca. Zasto sad kad smo swe lepo sredili, kada trebamo bebu da dobijemo? Zasto sada ides?”- vikala je mama, ali ogovora nije bilo. Polako su ga sklopili a ja sam poslednji put poljubio oca u njegovo celo koje više nije bilo toplo kao pre.Lice je bilo neprepoznateljivo,modro. Usne koje su toliko govorile vise se nisu pomerale, oci koje su me gledale dok rastem zajedno sa bratom vise nisu gledale. Bile su sklopljene. Dalje nisam mogao vise, bio sam slab. Dobio sam inekciju, ali sam I dalje zeleo da poslednji put ispratim oca do njegovog vecnog doma. Kada su hteli da ga spuste nasao sam malo snage da kazem: “Nemojteee” ali me niko nije cuo. Zeleo sam da me ne bude tu, zeleo sam da nestanem! Kada je kovceg krenuo da se spusta u zemlju potrcao sam sa suzama, ogrebao kovceg na kome su ostali tragovi mojih noktiju! Shvatio sam da nema nazad, da moram ici dalje I da se moram suociti sa istinom. Uzeo sam zemlju stego je jako I sa tom zemljom bacio sam suze koje vise nece biti na mom licu. Bacio sam strah od smrti, bacio sam jedno obecanje, bacio sam nedovrseni cilj moga oca koji cu ispuniti. Sada, dok pisem owaj sastav, svestan sam da ne mogu ni da ga vidim, ni da ga cujem, niti da ga vratim.
Shvatio sam da je to zivot, ali barem mogu otici na grob i zapaliti svecu koja ce se naravno ugasiti kao I sve ostalo na ovome svetu.
Ali jedna sveca ce zauwek da treperi jakom svetlscu,sveca puna ljubavi ,secanja,lepih trenutaka, sveca koja ne gori ni u crkvi, ni na torti, ni na grobu. Ona ce uvek da treperi dowoljnom svetloscu da meni da snage za ono sto sam obecao pre 3 godine I koja ce goreti gde ni jedna nece .
Bio je to jul 2007. goine, dan k’o I svaki drugi. Vreme prelepo, ulice pune dece koja se veselo igraju. Celo prepodne proveo sam igrajuci se I gledajuci crtane filmove. Minut po minut na satu je tekao I doslo je popone. Dok sam u svojoj sobi gledao crtani, cuo sam zvonce na vratima koje uvek veselo zvoni kada neko udje. Znao sam ko je i brzo potrcao ka vratima vicuci: “Tata, tata, sta si mi kupio?’’ Smesio se na nacin na koji samo on ume, ali bilo je nečega čudnog u njegovom pogledu. Mama koja se jedva kretala sa stomakom do zuba nas je obavwestila da je rucak gotow. Svi smo prisli i rucali, a posle rucka sam sa bratom otisao da igramo igricu u sobi. Posle nekog vremena, dok se tata odmarao, pozvao je Veska I mene da nas poljubi. Kao po običaju, drsko sam mu odgovorio I nastavio sa igrom ni ne sluteći da će se kroz par sati ceo moj žćivot promeniti iz korena. Sada se kajem što sam bio tako neposlušan I drzak, ali nisam mogao da znam. Odlucio sam da se odmorim od izgubljene igre odem kod komsinice. Poljubio sam mamu I tatu, prepustio kompjuter bratu I brzim koracima krenuo kod drugarice. Igrali smo se na terasi I posle nekog wremena video sam oca kako ulazi u auto. Mahnuo sam mu sa suzama u ocima koje su dosle kao neki los predznak događaju koji je sledio. Nastawio sam da se igram, ali I dalje sam imao onaj cudni osecaj. Nakon sto smo drugarica I ja odgledali crtani, izasli smo opet na terasu gde smo posle kraceg perioda videli kako umesto tate iz kola izlazi moja mama sva uplašena I bleda. Kada sm ugledao teču na vozačevom sedištu, zno sam da nešto nije u redu. Posle dva minuta na vratima je upala mama, sva izbezumljena. Onaj njen topao I veseo pogled kao da je bio iščezao. Taj njen pogled bio je nepoznat za mene, bio je neprepoznatljiv. Odjednom sam bez razloga poceo a se tresem I placem. Pitao sam sta se desava, gde je tata, ali mama nije odgovarala. Gledala me je izbezumljeno ćutke, a onda napokon progovori. “Moraš biti jak.”-tešila me je sa očima punim tuge. “Šta se dešava?”-uzviknuo sam. “Reci mi.” “Denise, mama mora nešto da ti kaže.” Gledao sam je uplašeno, duze su mi se slivale niz lice. “Tate više nema.” Tišina je ispunila prostoriju, svi su sedeli ćutke, a onda se odjednom prostorijom prolomio moj vrisak. Plakao sam kao nikada do tada. Nisam znao . “Neeee! Zašto?”-vikao sam nesvesno. Nilo je sve gotovo za mene. Nista nisam video, nista nisam cuo. U tom trenutku srusilo se swe. Pao sam na pod I plakao swe jace I jace. Ustao sam I otiso sam do mame koju je tesio deda moje drugarice dok je ispijala secer I vodu. Bila je bleda tuzna, ali ni sa jednom suzom na licu. Ostala je jaka samo zbog nas. Prisao sam sav uplakan I nevino upitao: “Hoce li da ozivi? Ima li sanse? “ Odricno je klimala glavom dok sam ja I dalje plakao. Zagrlila me je jako I krenuli smo kuci. Na vratima je stajao moj mladji brat sav uplakan. Saznao je. Otrcao sam do kola gde je moj teca na sedistu plakao i seo u auto. “Vodi me kod tate. Hocu da ga vidim. Vi me lazete, on je ziv.”-vikao sam. Ćutao je I bledo me gledao. Uzeo me je u naručje I odneo kući dok su se niz moje lice slivale suze. Ispred vrata sam cuo glasne jecaje moje mame kako govori nani: “Ostala sam sama. Njega nema.” Sve veći I veći broj ljudi je dolazio. Tesili su moju majku, a mene ohrabljivali recima: ‘Cuvaj majku. Ti si sad glawa kuce”. Te reči nikada neću zaboraviti. Vise nisam mogo da izdrzim. Izasao sam napolje bos, uplakan, slinav, aljkav…Tuga koju sam osecao je bila neopisiva. Isao sam bez imalo snage ulicom kojom su prolazili ljudi. Na svakom cosku sam zastajkivao i glasno jecao. Svima sam govorio da nemam tatu. Ljudi su me gledali sa sažaljenjem, dok sam ja krio pogled. Nisam mogao nikoga gledti. Neki ljudi su me odveli kuci I tog trenutka na vratima su ostale moje. Nisam želeo da se ponašam kao ostali. Nikada bolje nisam glumio, a od tuge bi se ubio,nikad nisam bio veedriji, a sve je bilo tako crno. Jedan momenat I unisti ti bas sve! Cele noci nisam spawao. Nikad tako nisam cutao, a reko toliko puno. Brzo je dosla I sahrana. Sedeo sam u kapeli sasvim smiren I tesio se da moram zbog mame da budem jak, ali nisam više mogao da izdržim. Kada sam ugledao nekoliko muškaraca kako nose kovčeg sa telom moga oca I krst sa njegovim imenom I prezimenom, osećanja su me preplavila. Bilo je previse. Izgubio sam kontrolu I počeo da plačem. Trčao sam ka kovčegu, vikao, lupao. Neki čovek me je uzeo u naručje I izneo iz kapele kako ne bih naneo sebi još veći bol. Toliko sam suza prolio, toliko sam patio. Kada sam video mamu kako dolazi sa tetkom I nanom sabrao sam se, ali ne zadugo. Odjednom cuo sam reci moje mame koja je jecala. Te reči će mi zauvek ostati urezane u poamćenju hteo ja to ili ne. Dobio sam opekotine koje su bile pune gnoja nakon toga kao ziwa rana! “Idemo, Slobo, kuci. Cekaju te deca. Zasto sad kad smo swe lepo sredili, kada trebamo bebu da dobijemo? Zasto sada ides?”- vikala je mama, ali ogovora nije bilo. Polako su ga sklopili a ja sam poslednji put poljubio oca u njegovo celo koje više nije bilo toplo kao pre.Lice je bilo neprepoznateljivo,modro. Usne koje su toliko govorile vise se nisu pomerale, oci koje su me gledale dok rastem zajedno sa bratom vise nisu gledale. Bile su sklopljene. Dalje nisam mogao vise, bio sam slab. Dobio sam inekciju, ali sam I dalje zeleo da poslednji put ispratim oca do njegovog vecnog doma. Kada su hteli da ga spuste nasao sam malo snage da kazem: “Nemojteee” ali me niko nije cuo. Zeleo sam da me ne bude tu, zeleo sam da nestanem! Kada je kovceg krenuo da se spusta u zemlju potrcao sam sa suzama, ogrebao kovceg na kome su ostali tragovi mojih noktiju! Shvatio sam da nema nazad, da moram ici dalje I da se moram suociti sa istinom. Uzeo sam zemlju stego je jako I sa tom zemljom bacio sam suze koje vise nece biti na mom licu. Bacio sam strah od smrti, bacio sam jedno obecanje, bacio sam nedovrseni cilj moga oca koji cu ispuniti. Sada, dok pisem owaj sastav, svestan sam da ne mogu ni da ga vidim, ni da ga cujem, niti da ga vratim.
Shvatio sam da je to zivot, ali barem mogu otici na grob i zapaliti svecu koja ce se naravno ugasiti kao I sve ostalo na ovome svetu.
Ali jedna sveca ce zauwek da treperi jakom svetlscu,sveca puna ljubavi ,secanja,lepih trenutaka, sveca koja ne gori ni u crkvi, ni na torti, ni na grobu. Ona ce uvek da treperi dowoljnom svetloscu da meni da snage za ono sto sam obecao pre 3 godine I koja ce goreti gde ni jedna nece .
